Извештај са 57. Републичког зимског семинара
У Београду је 11. 12. и 13. фебруара 2016. године одржан 57. Републички зимски семинар на Филолошком факултету, за професоре и наставнике српског језика и књижевности. Програм је био разноврстан и обухватио је области из језика и књижевности. Како се ове године обележава сто четрдесет година од рођења Боре Станковића, многе трибине, догађања и представе су биле приређене у његову част.
Прво предавање је представило Бору Станковића и његову повезаност са српском прозом. Истакнуто је виђење различитих критичара попут Скерлића, Дучића. Скерлић је сматрао да је у стваралаштву Боре Станковића присутан најјачи приповедачки таленат српске књижевности, а Дучић да је цело његово дело једна велика љубавна грозница. Многи верују да је наш експресионизам своје зачетке имао у роману НЕЧИСТА КРВ, као и да је Станковић утицао на савремене романсијере попут Драгослава Михајловића и Видосава Стевановића.
Зорица Несторовић је своје предавање о њему, почела фотографијом писца када је имао четрдесет, а изгледао као да има седамдесет година. Заправо, слика показује његов живот, напет, грчевит, без смешка, јер му живот није нудио ни осмех, ни радост. Управо због таквог живота је и његова проза затамњена, оријентала, несазнајна. Драме КОШТАНА и ТАШАНА су најпре биле приповетке, а тек на наговор других, постале драмски комади са певањем и песмама. Јунаци показују помиреност са судбином и зато што се не проналазе у нужностима живота бивају додатно трагични.
Ученици Техничке школе из Смедерева су извели представу КОШТАНА, коју већ шест година играју. Генерације се мењају, али њихова професорка Наташа Рајић иде са истом представом већ годинама у Врање, Шабац, Београд, Италију. Ђаци су били надахнути, представа убедљива и публика задовољна.
Епици и лирици се такође прилазило на занимљив начин. Ратомир Рале Дамјановић, духовит и креативан предавач који је говорио и о Вуковим певачима, сваком је назначио занимљиву карактеристику. Вишњић се погосподио, Подруговић је био усамљеник, а Старац Милија је престајао да пева да би потегао ракију. Зоја Карановић је иновативно представила песму НАЈВЕЋА ЈЕ ЖАЛОСТ ЗА БРАТОМ која је први пут забележена 1815. а мелодијски запис за њу 1931. године. Учесници семинара су могли чути два различита мелодијска записа ове песме која је испевана у епском десетерцу. Рале Дамјановић је наглашавао да је у говорењу народне поезије много важна пауза, и да је заправо она велики говор.
Нашом старијом поезијом се бавио и Мило Ломпар који је говорио о идеји ништавила у Стеријином и Сарајлијином стваралаштву, а Милан Алексић о мисаоној песми кроз ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ, ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ и ВЕТАР, Ивана В. Лалића.
О путовањима у настави књижевности је документовано говорила Слађана Јаћимовић. Поменула је да је путопис античка категорија и да су тадашњи путописци наводили овај жанр као могућност да се учи, да се уочавају различитости и шири дух. Код нас, у средњем веку, у житијима Теодосија и Доментијана постоје одређени путописи који су ходочашћа у свете земље.Највише се путопис негује у доба просветитељства и људи више класе одлазе на образовно путовање у Италију и Француску. Наш Доситеј је у делу Живот и прикљученија, у другом делу истицао да је важно путовати и видети како живе други народи да би се унапредио сопствени. Многи писци 19. и 20. века су били и путописци, али се тај део њиховог књижевног рада неправедно занемарује.
Последњег дана семинара Михајло Пантић је представио српски роман 2015. Истакао је да се сваког другог дана штампа неки роман, али да последњих десет година постоји графономанија јер се свашта штампа. У Србији, данас, не постоји озбиљна уређивачка политика и да, вероватно, неке лоше књиге нису прочитали ни сами писци. Овогодишњи ужи избор за НИН-ову награду обележио је дивна дела Љубице Арсић, Милисава Савића, Светислава Басаре и Драгана Великића. Роман ИСЛЕДНИК је најбољи јер потпуно описује повест о мајци, даје панораму једног доба и слика различите судбине 20. века. Великић је направио врло ангажован, друштвени роман.
Вељко Брборић је на крају истакао како изгледа акција НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК и ко се све у њу укључио. На разним плакатима су бројне познате личности, чак и МОНИКА БЕЛУЧИ. Ако је значај српског језика, на неки начин, уочила и она, можемо ваљда и ми. Требало би га неговати на прави начин, уз подршку медија, повећањем часова матерњег језика, како је један од предавача навео, истовемено ученицима усађивати потребу према сопственом језику, а не кварити га англицизмима, германизмима и другим страним речима, ако већ наш језик има одговарајући израз.
Семинар је имао много добрих страна и због тога би сваке године требало неког професора српског језика слати, јер једино тако можемо пратити праве компетенције, исходе и стандарде у настави овог предмета.